Ponovo se danas odreagiravala na meni. Svasta mi je rekla.
kritizirala ponovo moj stil (da mi roba izgleda kao zvakana, da
se oblacim kao da drugim ljudima porucijem da mi se zivo jebe za njih ili
pak "tko vas jebe"
rekla sam joj da ona mene ne moze prihavititi jer sebe ne prihvaca (priznala
je da je to djelomicno tako/tocno)
rekla mi je da ima .. godina i da nije normalno da ja provodim toliko
vremena s njom i ona s menom kao da nista drugo ne radi, kao da nema
zivot
ponovo pokusakaji da me promijeni, rekla mi je da se trebam prilagoditi
Prekidam s tobom. Gotovo je. Dosta je.
Pokusala me zaustaviti. Drzala me je za rukav i ruku.
Rekla mi je da ja to ne mogu uciniti samo zato sto ja to zelim i da moram
misliti i na nju.
Rekla mi je da ona to ne moze prihvatiti. Odgovorila sam joj da
joj drugo nista ne preostaje.
Rekla mi je da uzmem moje stvari koje su kod nje. Ja sam joj na to
odvratila da nisu vazne stvari nego ljudi/osobe.
Hinterher rannte sie auf die Straße und schrie laut nach mir - ich war nicht mal 15 Meter von ihrem Hauseingang.
Kad sam vec skoro bila u mojoj ulici presrela me je autom i kao
da me moli za oprost mi se blago smjesila. Ich schwankte, überlegte meinen
Weg weiterzugehen und fragte mich, was sie tun würde, ob sie neben mir herfahren würde oder aus dem Auto steigen würde, um mit mir zu reden. lächelte dann aber, da
ich ihr nie lange böse sein kann. Usla sam u auto.
Pricale smo. Zagrlila me je. Kasnije me je ljubila.
No comments:
Post a Comment